izvor: Hello Magazin

Svi je obožavaju, dive joj se i vole je. Ali tek kad je lično upoznate shvatite zašto. Jednostavno vas začara svojom posebnom harizmom. Oduševi vas svakom rečju, svakom svojom šalom, svojom pozitivnom energijom. Sve to vam postaje neverovatno kada shvatite da već godinama vodi bitku sa najtežom bolešću. Bolest koja možda napada njeno telo, ali nedotaknuti ostaju njena duša i njena harizma. To vas podstiče da još dublje uđete u njenom srcu, kako bi našli suštinski odgovor o životu, kako bi naučili zašto se morate boriti, živeti i nikada se ne predati. To je Isidora Bjelica. Osoba koja se nesebično bori, da preko svojih knjiga pomogne ljudima, da im vrati osmeh na licu i volju za život. Ona je primer da se ne treba otkazivati nego da se treba ispraviti i ponovo se boriti. U oči početka novog ciklusa hemoterapije pričala nam je o svim padovima i podemima, o bolesti, i prenela nam je poruku za sve bolesne od karcinoma: „Ne predajte se, ne postoje neizlečive bolesti, postoje samo ljudi koji se otkazuju.“

1. Čak četvrti put je kako se borite sa bolešću. Šta vam je bilo najteže u celoj ovoj borbi?

Sve je teško, od prvog dana. I dijagnoza, operacija, terapija, psiha i borba – psihička i fizička. Remisije su teške. Sve je teško, ali se čovek navikne na sve pa i na tu težinu, pa se onda bori za svaki dan života, za svaki osmeh, za svaki sunčan dan. Sve ono što je zdravim ljudima uobičajeno i normalno, sa ovom dijagnozom je luksuz.

2. Šta ste naučili od ove bolesti?

To je interesantno pitanje. Čitav život učim, čitam, istražujem... Pročitala sam hiljade i hiljade knjiga o životu, smrti, ljubavi, ali sam najviše naučila od bolesti. Zato preko knjiga poručujem mojim čitaocima da ne čekaju da se razbole kako bi naučili najvažnije stvari u životu. Učiteljica života nije istorija, nego bolest. Na neki neobičan način, nema duhovnog napredovanja bez patnje, a bolest te uči ubrzano, kao da živiš 10 života. Više sam naučila u ovih tri godina sa bolešću nego u prethodnim godinama mojeg života.

3. Svaki put kad se bolest vrati Vi uspevate da se izdignete kao Feniks. Šta je to što Vas održava svo ovo vreme, šta je to što vam daje snage da izdržite i da se borite?

I ja sam iznenađena od same sebe. Ovo je za Ginisa (smeje se). Šta je to što me održava? Moja deca, moj muž, moji čitaoci, moja neverovatna želja i volja za život. Često volim da se našalim da me je ova bolest uverila da nisam normalna zato što bi se svaki normalan čovek već odavno predao. Ali ne i ja. Kao i svi ostali, ima dana kada potonem, ali onda vidim moju decu, moje Vilu i Lava i znam da nema padanja i predaje. Sećam se, veoma davno, bili smo na odmoru na Siciliji. Jednog dana dok sam plivala talasi su bili veoma snažni i nisam mogla da izađem iz vode. Oko mene su se ljudi davili od snažnih udaraca talasa. Tog momenta sam rekla „u redu, samo Bog zna dali mi je rečeno da umrem danas, ali moje je da uradim sve kako bih preživela“. Udahnula sam vazduh, zatvorila oči i nadljudskom snagom počela da plivam ka plaži kroz tešku vodu i ogromne talase. Za svo vreme sam mislila: ako udahnem vazduh gotova sam, ako otvorim oči gotova sam, ako prestanem da trčim gotova sam. Tako je i danas, nema gde da idem, pa zato trčim ka kopnu i molim Boga da mi da još vremena.

4. Knjiga „Sama“ sadrži moćnu poruku. Zašto je potrebno da izgubimo zdravlje da bi shvatili koliko smo srećni?

Ovo ne važi za sve, postoje pametni ljudi kojima ne treba bolest da bi shvatili šta je sreća i ljubav. Ali, nadam se da će ova knjiga pomoći mnogima koji misle da su usamljeni, nesrećni, depresivni, da shvate šta je život i koliko je on lep i da ne moraju da prolaze kroz ove trenutke kroz koje ja prolazim.

5. Kada je kancer u pitanju onda svi pacijenti nadu gledaju jedino u alternativnoj medicini. Kakav je Vaš stav, dali verujete savremenoj medicini?

Da vam kažem da sam sigurno jedina ličnost koja je isprobala sve, a najviše alternativne metode. Pripremam se da napišem scenario, i to komediju, o svemu što sam prošla i to je tragikomično. Svakog dana je dolazio neki drugi čovek sa alternativnim lekom i naivni ljudi kao što sam ja su sve to isprobavali i plaćali. Ne kažem da alternativna medicina nema svoju funkciju. Ima važnu ulogu, ali pre svega kao nešto što prati oficijalnu alopatsku medicinu. Međutim, svaki čovek je zasebna priča, ono što je dobro za Žiku ne vredi za Miku. Stiv Džobs je prerano umreo zbog toga što se posvetio kompletno alternativi. Ovo je teška bolest i mora se napasti svim oružjama, ali primarno lečenje mora biti vođeno od strane onkološkog tima, u savremenim klinikama. Možda zaista šargarepa i paradajz i razne tinkture i bioenergetičari, kvantne metode i psihoterapije mogu izlečiti nekoga, ali u mojem slučaju to se nije desilo. Da nisam išla na hemoterapiju do sada bi već umrela. Alternativa mi je ipak pomogla da zazdravim od svih tih teških terapija. Verujem u sinergiju oficijalne i alternativne medicine, ali postoje mnogi manipulatori koji ljudima ozbiljno ugrožavaju život pričajući im bajke o magičnim lekovima. I sama sam bila žrtva takvih iluzionista i hohštaplera i to mi je dvaput ubrzalo progres bolesti. Zato je moj savet ljudima da se ne igraju time.

6. Koja je Vaša poruka pacijentima koji boluju od kancera?

Ne predajte se, ne postoji neizlečiva bolest, postoje samo ljudi koji se otkazuju. Možeš umreti i ako se oklizneš u kupatilu. Zato sve dok dišem postoji nada da će opet sve biti u redu. Ali, život nije ono što se događa pre i posle bolesti, život je ono što imamo u ovom trenutku i nama ostaje da odlučimo kako ćemo potrošiti svaki minut. Na ljubav, na smeh ili na kukanje.

7. Prošetali ste ceo svet da bi našli lek. Videli ste mnogo bolnica, da bi na kraju došli u „Adžibadem Sistini“. Zašto ste odlučili da se lečite ovde.

Nisam znala da u Skoplju postoji jedna velika bolnica sa svim tehničkim i ljudskim mogućnostima, inače bih došla mnogo ranije. Naprosto sam fascinirana kapacitetom, aparatima i ljudskošću. Ova bolnica nije samo najveći balkanski centar. Ovo je mnogo bolje i savremenije od većinu evropskih klinika. Pre svega zahvaljući PET/KT apratu ovde možete dobiti najprecizniju dijagnozu, a zatim su i uslovi za terapiju na svetskom nivou. Primprema pre terapije je neverovatna, pa pacijent nema nus pojave, a što je veoma važno na jedom mestu se zaista mogu kombinirati hemoterapija, biološka i imunoterapija. I ono što je najvažnije, Klinička bolnica „Adžibadem Sistina“ ima najbolje lekare. Nakon Švajcarske, Floride, Rusije, Pariza, Indije, londona, ja sam ovde u najboljim rukama, a dalje sve zavisi od toga kavi su planovi Boga sa mnom. 

Kada čovek ima ovu bolest, odnos lekara i medicinskog tima je veoma važan. Ovde, u „Adžibadem Sistini“, na svakom koraku nailazite na osmeh, podršku i razumevanje, ali i na vreme za vas same. Ne znam kako su izabrani ovi ljudi, da svi budu ljubazni i empatični, to nisam nigde srela do sada. Za mene je vrlo važno da imam privatnost dok sam u bolnici i da imam ljudsko razumevanje, pošto ako stručnost nije pridružena od strane ljudskosti, pacijent se oseća loše. Neverovatno je da u ovoj bolnici ima 1000 zaposlenih i bukvalno svaki jedan od njih sa kojima sam bila u kontaktu bio je srdačan, pristojan, empatičan i ne postoji medicinska arogancija i hladnoća. Desilo mi se, na primer, u Parizu, Švajcarskoj, pa i u Srbiji da se lekari ponašaju kao bogovi koji se ne mogu razboleti. Ovde to nije slučaj, ovde su ljudskost i razumevanje zaštitni znak bolnice. Budući da sam pisac i da sam hiperosetljiva, meni je veoma važno na koji će mi način neko poželeti dobar dan, kako će me gledati dok mi daje terapiju i dali sam za lekara samo dijagnoza ili ljudsko biće.