Dragica, 53 godina, R. Makedonija
Najveći stres koji sam dožuvela u životu bila je informacija da mi zbog dijagnostiviranog tumora na mozgu preostaju samo još 10 dana života. Paralizovana, u krevetu, bez nikakve nade od strane doktora, ali sa nadom da će se možda ipak dogoditi čudo. Neurohirurg Jovica Ugrinovski, svojim dugodišnjim iskustvom i profesionalnošću mi je dokazao da čuda, ipak, postoje. Nakon godinu dana od operacije kod mene ne postoji ni trag bolesti.
Sve je počelo kada sam osetila prve simptome utrnulosti na levoj strani tela. Neznajući šta se dešava sa mojim zdravljem, odmah sam otišla lekaru, gde mi je dijagnosticirana slaba cirkulacija i šiljci u vratu, za koje su mi rekli da ne predstavljaju pretnju za moji život.
Dani su prolazili a trnoća nije prolazila. Prilikom posete lekara, rečeno mi je da je utrnutost posledica slabe cirtkulacije i vratnih šiljka i da je potrebno da idem na terapiju. Odmah sam pošla na fizikalnu terapiju, kao što mi je doktor preporučio. Ali umesto poboljšanja, moje stanje se sve više pogoršavalo. Utrnutos je postajala sve intenzivnija, a postepeno sam počela da gubim funkcije nogu i ruku. Ponovo sam otišla kod lekara, koji mi je odmah dao uput da snimim glavu na magnetnoj rezonanci. Rezultat koji sam dobila bio jepravi šok za mene. U niti jednom trenutku nisam mislila da ću se za kratko vreme susresti sa smrću. Od naizgled prolazne bolesti, dobila sam dijagnozu tumora u mozgu. Sa jedne strane, teška dijagnoza je značila još malo preostalog života, sa druge strane duga borba sa tumorom. Tada sam počela nepredvidljivu borbu za život.
Potražila sam pomoć na više mesta, ali umesto podrške, od doktora sam dobijala samo “crvene kartone”. Svi doktori su bili jednoglasni da se tumor, zbog mesta na kome se nalazi, ne sme operisati. Ne znam na koliko sam vrata zakucala, tražeći pomoć, moleći da me spasu, ali sam od svih dobila isti odgovor, da treba da prihvatim sve i da se pripremim za najgore.
Nada, koja mi je bila zvezda vodilja kroz celu borbu, počela je da zamire. Kompletno sam se paralizovala, nisam mogla da hodam, a u poslednjim danima sam prestala da gutam. Zadnja preporuka doktorabila je opcija da idem na zračenje u Zagrebu. Na kraju, nije mi preostalo ništa drugo osim da proživim i zadnja deset dana života, koliko su mi predviđali doktori. Bila sam nepokretna. Dvojica su me nosila do toaleta. Samo sam ležala i molila se za spas. Jedino što sam želela je da živim i da tražim spas od bezizlazne situacije u kojoj sam se nalazila.
Po preporuci prijatelja došla sam u Kliničku bolnicu “Adžibadem Sistina”. Celo telo mi je bilo oduzeto, nisam moglada se krećem. Sa jedne strane me je nosio sin, sa druge suprug. Imala sam paralizu lica i nisam mogla da govorim. Tumor je bio veći od ljudskog prsta i nalazio se na možočnom stablu koje predstavlja jednu vrstu “mosta”, spoja kičmene moždine sa velikim mozgom.Jedini spas je bila neurohirurška operacija. Već sledećeg dana sam otišla na operaciju, koja je bila uspešno izvedena, tumor je bio odstranjen i ja sam produžila živeti. Nakon 5 dana provedenih u Kliničkoj bolnici “Adžibadem Sistina”, vratila sam se kući.
Bila sam nepokretna, a doktor Ugrinovski me je vratio u život. Ali, ne samo da mi je spaso život, već mi je omogućio da normalno živim. Jedini dobitak od bolesti je što sam u trenutcima suočavanja sa smeću shvatila koliko je život mio i koliko vredi živeti. Sada, još jača, sama koračam kroz život. Nakon jedne godine od operacije, ne postoji niti trag od bolesti. Bitka sa bolešću je ostala samo loš trenutak moje prošlosti.
U kliničkoj bolnici “Adžibadem Sistina” sam provela samo pet dana. Kratak boravak u bolnici bio jedovoljan da doživim vrhunsku medicinsku negu od strane profesionalnog tima lekara, medicinskih sestara i bolničara. Posvećenost i profesionalnost doktora Ugrinovskog i njegovog tima su mi omogućili da izađem kao pobednik u “utakmici sa tumorom”. Za svaki dan koji provedem sa svojom porodicom ne zaboravljam da vam se zahvalim što postojite!
Sada mojoj sreći nema kraja!
